Prosta matematika pronašla bi među ukućanima tri generacije. Tanja, međutim, kaže da ih ima i više:
- Može da se kaže da u našoj kući stanuju četiri pokolenja, jer je razlika između starije Tamare i mlađe Anje osam i po godina, pa je generacijski jaz neizbežan - prebrojava Tanja.
Njena mama Nada je sekretarica režije u penziji i jedan od osnivača Televizije Beograd, a suprug Goran je reditelj. Dakle, reč je o pravoj televizijskoj porodici. Svaka sličnost sa popularnim domaćim TV serijama nije nimalo slučajna:
Kao i ostala beogradska pozorišta usred sezone, i ovo je veoma dobro posećeno. Dom Tanje i Gorana najčešće je krcat gostima.
- Uživam u punoj kući, iako je ponekad naporno. Vrlo retko smo sami, jer nam često navraćaju prijatelji, a i devojke rastu pa im se društvo umnožava - svedoči Tanja.
Do oktobra meseca, za sve posetioce doma Peternek - Aleksić otvorena je bašta prepuna zelenila i cveća.
- Ovo je najbolji kafić u gradu - pokazuje Tanja na baštu koja je od ulice odvojena zidom i zelenilom. - Radi do oktobra, a onda nastupa za mene najtužniji mesec, novembar, sa hladnim vremenom koje nas natera da uđemo u kuću. Ne šalim se kada kažem da je to kafić. Imamo nekoliko garnitura plastičnih stolova i stolica, pa svaki član domaćinstva ima sto za svoje prijatelje. Samo ja nemam, ali neko mora da bude i kelner u ovom kafiću!
Tamara i Anja imaju veliku autonomiju u kreiranju svog ambijenta:
- Ćerke imaju svoje, kako kažu, zabranjene zone, u kojima je dozvoljeno da igračke budu u totalnom neredu, i da posteri budu izlepljeni svuda naokolo. Dopuštam im sve to, jer se sećam kako sam ja lepila slike grupe ABBA i Zdravka Čolića.
U kući se poštuju svačija prava, ali se i zna ko je kome autoritet. To je najjasnije na primeru uređenja prostorija - u zajedničkim je Tanja vodila glavnu reč.
- Kombinacija žute i plave u dnevnoj sobi i kuhinji zapravo je bila moja želja, da imam utisak kako mi dom nije u Beogradu. Žuta asocira na mediteranske domove, a želela sam da u plavoj kuhinji steknem utisak kao da se kuća nalazi negde na Azurnoj obali. Kao one male kuće u Provansi. Da bude ukrašena sa puno grančica i šarenim pločicama, da ima taj neki morski ambijent. Jedina rasprava bila je oko zavesa. Ko god uđe, odmah prokomentariše da su lepe. Jedino je Goran, kada sam ih okačila, rekao da su kao ribarske mreže! Imam tu osobinu da stalno vagam odluke, zaljubim se u neki komad nameštaja, onda ga posmatram neko vreme, pa se naredna tri dana kajem što sam ga kupila, jer možda ipak ne odgovara. I tako sve dok ne legne u prostoru. To ima veze s pričom da volim da čuvam stare stvari i da moram na nešto da se naviknem da bih ga zavolela.
Zato stara šivaća mašina ima posebno mesto u trpezariji.
- Moja baka je imala predratni krojački salon u Beogradu. Stvarala je predivne kreacije od raznih materijala. U jednom trenutku, poklekla je inovacijama u modernom dizajnu pa je dozvolila da je ubede da mašinu sa metalnim postoljem uzmu u zamenu za neku moderniju. Bilo joj je žao, ali je postolje završilo u antikvarnici. Nekoliko godina kasnije, kada je baka umrla, jedan komšija nam je javio da na placu u Grockoj postoje isti takvi nogari kao što su bili nogari stare bakine mašine. Bili su u veoma lošem stanju, ali je Goran reparirao deo po deo i sada zauzimaju počasno mesto pored stola za ručavanje.
Tanja je veoma zadovoljna ne samo kućom, već i njenim strateškim položajem.
Sama kuća, što priliči životnom prostoru TV novinarke, ima zanimljivu prošlost:
- Pripadala je mojoj baki i deki. Deda je bio predratni komunista, ali onaj koji se zbog svojih političkih ubeđenja nije obogatio, nego je smatrao da je šteta i luksuz da se u kući od sto kvadrata širi samo jedna porodica. Zato je ponudio polovinu kuće nekim dobrim ljudima koji nisu imali gde da žive. Ti dobri ljudi su se iselili, a onda tu polovinu kuće menjali sa nekim drugim ljudima koji su se po nekakvom pravilu nazivali zaštićeni stanari. Taj status su uživali čitavih 25 godina! Kuća je nakon četvrtine veka njihovog neodgovornog ponašanja izgledala tako da nas je pokojni reditelj Aleksandar Đorđević zvao i pitao da li, pošto upravo radi seriju Vruć vetar, može da snimi neke scene kod nas! Bila mu je potrebna raspadnuta kuća, koja bi u stvari predstavljala Šurdinu kuću koja prokišnjava. A taj deo naše kuće je bio baš za seriju: na krovu je bila rupa kroz koju se videlo nebo, nije bilo parketa jer su njime ložili vatru.... Na mestu gde stoji centralni sto u bašti, nalazila se šupa koja je imala rupu u koju je bio ugrađen frižider koji ne radi. Nekako nije došlo do saradnje sa serijom, a mi smo dva sata po izlasku zaštićenih stanara pozvali majstore i ponovo zidali taj deo kuće.
Uopšte, Tanja i ostali ukućani dosta drže do uspomena, u šta spadaju i slatke, porodične anegdote. Tamo gde su mala deca i gde ima puno gostiju, anegdota ne može da nedostaje:
- Recimo, Tamara objašnjava Anji šta je to muzej, pa kaže: Muzej, to ti je kao neka kuća puna lepih stvari a nijednu ne smeš da takneš. U jeku salmonele, objašnjavala sam Tamari da ne sme da jede ništa u školi, a ona me je pitala da li je salmonela neka vrsta šunke, zbog mortadele! I takve anegdotice lepimo na naš frižider. Ili recimo, Anja plače i kaže: Ja sam nećala a dada je hoćala da me pretvori u žabu. Tu je i prvi Anjin crtež – puž. Anja je takođe smešna kad objašnjava zašto je dobar čovek: zato što uvek kaže hvala, a kada neko njoj kaže hvala ona odgovori: Nema na čemu.
Jasmina Antonijević
Tekst je objavljen u 13. broju magazina Story, 20. decembra 2005. godine.
