Srpska crkva je vekovima bila institucija koja je u najtežim vremenima u srpskoj istoriji uspela da sačuva identitet naroda. Jedan od posebno bitnih običaja u pravoslavlju je odnos prema pokojniku.
Vremenom običaji se menjau, posebno ako je narod dugo vremena bio pod uticajem neke druge kulture i vere i to je, na kraju krajeva, sasvim prihvatljivo sve dok je u skladu ca crkvenim kanonom. Međutim, u poslednje vreme, Srbi su počeli da izmišljaju i potpuno menjaju neke običaje koji su već vekovima ukorenjeni ne samo u pravoslavnoj veri već i u svesti naroda.
Koji su to sve običaji oko pokojnika i obeležavanja svih njemu posvećenih dana, a da su sasvim otuđeni od crkve, vere i iskrenog poštovanja preminulog?
Hrišćanska dužnost, kao možda najvažniju, ističe odnos prema svom upokojenom srodniku i nalaže da ga se u molitvama sećamo, da se molimo Bogu za pokoj i mir njegove duše, palimo mu sveće, držimo parastose i pomene, podižemo spomenik kao obeležja njegove večne kuće i da isti držimo u pristojnom i urednom stanju. Sve ovo nalazi se u okviru crkvenog kanona.
Ali kada bi pogledali, stanje u kojima se nalazi većina grobova na grobljima širom Srbije, čini se da nijedan narod nema tako nemaran odnos prema grobovima svojih srodnika kao mi. S jedne strane, taj nemar je apsolutno zapostavljanje grobnih mesta, koje uključuje njihovo neobeležavanje i neodržavanje, jednom rečju, propadanje, a sa druge strane, u pojedinim krajevima Srbije podižu se skupoceni spomenici, kapele moderne arhitekture, koje više liče na vikendice u kojima ima sve ono što ima i u domu – frižideri, televizori, kreveti…
Ovo je ružan običaj.
Neobični običaji: Sunce ne sme da obasja novorođenče!
Spomenik treba da bude skroman sa hrišćanskim obeležjem u obliku krsta. Mnogo je važnije sećati se svojih umrlih u molitvama i činiti dobra dela za pokoj njihovih duša, na primer, pomaganjem sirotinji, davanjem priloga crkvama, bolnicama, domovima za nezbrinutu decu i drugim humanitarnim ustanovama.
Narodna verovanja: Evo šta ne bi trebalo raditi tokom prestupne godine
Što se tiče stava crkve oko opela i sahrane pokojnika, za crkvu je najvažnije žito, vino i sam čin opela. Opelo je molitva u kojoj se sveštenik moli za pokoj duše pokojnika i za oproštaj njegovih grehova koje je učinio u svom životu. Važni su i pomeni koji se vrše od kuće do groblja, jer je pomen, takođe molitva.
